Moj cimer boluje od depresije
Moj cimer je iz Ukrajine. Za razliku od mene on nije na Erasmusu, nego baš studira u Beču, već četiri godine. Informatiku. Koliko sam skužio, sam je ovdje, obitelj mu je u Ukrajini.
Nisam stručnjak, ali ovako laički bih rekao da je tip u depresiji. Sobu ne napušta, jedino ako ide do dućana. Nisam primijetio da ide na faks. S ljudima se ne druži, jedino virtualno kad igra neke igrice, onda komunicira s ostalim igračima.
Svakodnevno se čuje s majkom (ili s tatom?), ne razumijem ukrajinski, ali po tonu govora rekao bih da je mama (jedino s mamom možeš biti tako bezobrazan).
Djevojku nema, to sam ga pitao prvi dan. Dosta dugo i često spava, dobro nije baš sad toliko dugo, ali opet. Također mislim da je siromašan zato što planira kupovinu, kuha doma i zato što živi u ovom domu (daleko najjeftiniji dom u gradu, svi s istoka su ovdje).
Prvo sam mislio da je možda jednostavno nedruštvena osoba, ali nije samo to. I manje društvene osobe imaju barem jednog prijatelja, s kojim se tu i tamo druže. Kako mu je obitelj daleko, a prijatelja nema, čini mi se da sam ja jedina osoba koja to vidi.
Jesam li poduzeo nešto u vezi s tim? Nisam. Dođem u dom spavati, jesti, učiti, pisati ili se odmaram od druženja, tako da ne pričamo previše. Zvao sam ga jednom na pivu, kaže da ne pije. Nisam ni ja osoba koja postavlja puno pitanja i preuzima inicijativu, ne znam, jednostavno sam okupiran svojim životom.
Nije jedini
Ali sad tek dolazimo do stvarnog problema. Moj cimer nije prvi moj cimer koji boluje od depresije. Već sam vidio isti obrazac ponašanja, zapravo još i gori. Taj bivši cimer jedan je od mojih naj frendova. Dodatno mi smeta situacija zato što mislim da znam što se događa, mislim da sam prošao kroz sličnu priču.
Ali kako da uspostavim normalnu komunikaciju s bivšim cimerom? Drugi u njegovoj okolini isto kuže da nešto ne valja, ali nekako su inertni, nitko ništa, svi nešto pričaju o tome, ali nikakvi konkretni prijedlozi nisu pali. Svi su mutavi.
Ja imam izgovor da sam daleko, da moram slijediti svoje ambiciozne ciljeve, da pratim švicarski slogan „Wenn jeder für sich selbst sorgt – ist für alle gesorgt!”
Uglavnom odlučio sam da ću poduzeti nešto, palo mi je napamet da bih mu mogao pisati pisma (email). Dobro, nije to baš moja ideja, Dubravka mi je to predložila, ali kad sam već u duhu pisanja mailova, mogao bih i njega uključiti.
(Jeste li znali da je Leibniz za vrijeme života napisao oko 15.000 pisama, to znači da, ako je svaki dan napisao jedno pismo, trebalo mu je nešto manje od 45 godina. Pisma su danas dio UNESCO-ove svjetske baštine. Moram se baciti na posao, želim li ga dostići.)
Čini mi se to kao dobra ideja, nekako ću moći iznijeti svoje stavove i misli polako i promišljeno. Imam još jednog frenda na kojeg bih se kladio da boluje od depre. Neću sad o njemu, ali čini mi se da ih je puno u mojoj okolini. U tramvaju ih također vidim, ljudi su u komi.
Znam što ću s cimerom iz Ukrajine! Dobio sam neke ulaznice za kino. Pošto moj cimer voli stripove i superjunake, pozvat ću ga da sljedeći tjedan odemo pogledati Batman protiv Supermana.